налазите се на: Vaskrsenje Srpske nade • Помаже Бог • О нама • Други о нама • Ђакон Оливер Суботић о нама

Ђакон Оливер Суботић о нама

Учествујући у пројекту Светосавске школе као гост-предавач у Минхену, 31. јануара и 1. фебруара 2009. године, имао сам ту част да упознам групу младих, часних и посвећених људи, истинских потомака Светога Саве по духовном родослову. Енергија и жртва коју ти људи улажу у цео пројекат је достојна дивљења, поготово ако се у обзир узме чињеница да су то личности са великим бројем пословних, породичних, студентских и других обавеза које успешно извршавају упоредо са служењем Богу и роду. Важно је што ова иницијатива од почетка има званични благослов надлежног епископа и подршку свештенства храма Св. Јована Владимира

(првенствено старешине, чија је посвећеност младима очигледна). Још увек недостаје довољна подршка нашег верног народа који је у Минхену, рекло би се што због необавештености и незнања, што због неодлучности да следе пут ових трудбеника. У том погледу је важно да пре свега свештенство храма својим ауторитетом редовно позива парохијане (пре свега млађе) да се укључе у рад Светосавске школе и да указује на њену важност. Такође, пожељно је да као предавачи у оквиру школе чешће долазе ђакони и свештеници из матице. Приметно је и да велики број Срба који живе у Минхену са Српском Православном Црквом немају чак ни формалне везе, што је изазов сам по себи и питање на који начин може бити решен.

Током држања предавања у оквиру Светосавске школе, уочљиво је да се сви полазници искрено труде да усвоје православним поглед на свет. Врло је важно истаћи литургијску орјентацију већине тих младих људи, што уз благослов епископа и подршку свештенства говори о здравој духовној основи која стоји иза целог пројекта. Питања која се постављају предавачу су разноврсна, али се стиче утисак да је један део далеко активнији у том погледу. Има и оних који су нешто стидљивији када је реч о учешћу о дискусијама. Нажалост, период у коме сам држао предавање се поклопио са испитним обавезама неких од полазника, тако да нисам успео да их упознам.

Утисак је да највећи део труда у погледу планирања, координације и оперативних активности на плећима Жељка Гајановића, мада је приметно да неколико његових најближих сарадника такође преузима један део ангажовања око пројекта Светосавске школе. У том погледу је паметно да се у будућности активности и надлежности поделе тако да би свако знао која је његова улога у пројекту и да се полако растерећују централни људи организације, који поред координације обављају и велики део оперативних активности.  

Нажалост, чуо сам да у Минхену има људи који полазнике Светосавске школе називају погрдним именима, па чак и секташима. Називати секташима људе који живе литургијски, раде на помоћи својој православној сабраћи са званичним благословом свога епископа и у координацији са свештеницима свога храма,

могу само људи који не познају своју веру или људи који немају добре намере. Лично се надам да је у питању први разлог и волео бих да се то незнање што пре отклони. У том смислу би било добро да и старешина храма у једној проповеди укаже на тај проблем верницима и да објасни људима да је велики грех на тај начин клеветати људе који раде на потпуно црквеним основама.

Веома је важно што пре формирати Хришћански српско-грчки културни клуб, у коме би се сарађивало на заједничким темама. Теодор би могао да буде председник клуба, с обзиром да је готово увек са полазницима Светосавске школе, а у рад тог клуба обавезно укључити госпођу која долази у Светосавску школу а удата је за Грка (не сећам се имена). Такође, треба размислити и о формирању Друштва српско-немачког пријатељства међу младима, у оквиру кога би се једном месечно развијале теме од заједничког интереса за оба народа. Те две институције би одлично могле да се искористе за укључивање српских интелектуалаца у Минхену који нису при Цркви.

Пројекат Опстанак показује посебну креативност и одлучност полазника Светосавске школе. Мислим да би о том пројекту требало нешто написати у новинама дијаспоре (попут Вести), али и у домаћим новинама (попут Геополитике, Православља). Такође је потребно контактирати Министарство за Косово и Метохију, које би на свој сајт требало да постави основне податке о пројекту и линк ка интернет страни. У Православном мисионару, часопису који уређујем, смо такође вољни да објавимо текст о тој причи, у оквиру представљања омладинских парохијских заједница СПЦ. Тако би се за пројекат сазнало и ван Минхена и могли би се укључити и други заинтересовани људи. Исечке из новина о пројекту Светосавске школе и пројекту Опстанак је потом потребно поставити на огласну таблу код парохијског дома, да би људи схватили значај целе приче.

Циљ на коме минхенски огранак Светосавске школе треба такође да ради јесте омасовљење чланства. Уз то, потребно је што пре донети неку врсту доктринарне основе за Српску мрежу, да би се тачно знало о чему је реч, ко су њени чланови и њихове ингренеције, какав је начин приступа и који су оперативни и стратешки циљеви у будућности. Тако ће се ствари много боље организовати и избећи се потенцијална скретања у будућности.

У сваком случају, била ми је част да упознам све те младе људе који улажу огроман напор и труд упркос честом неразумевање међу нашим људима у дијаспори. Њихова упорност и пожртвованост је за свако поштовање, а да би донела праве плодове, потребно је да иза ње стоји што бољи концепт који је потребно што пре утемељити и константно развијати.